Čile

Posle dugog i napornog putovanja stigli smo u Santjago, naš prvi kontakt sa Čileom. Odmah moram reći da je Santjago ostavio poprilično bled utisak na mene, a Tanja kaže i na nju. Nekako je suviše evropski i u velikoj meri mu nedostaje egzotike. Da ne bi trga gde astrolozi, tarot tumači i numerolozi slobodno sede za svojim stočićima i čekaju mušterije ništa neobično ne bi video u tom gradu. Lepo vreme i +300C su u značajnoj meri doprineli da nam ovaj grad ipak ostane u kolko-tolko lepom sećanju, jer kad smo krenuli iz Beograda bio je tek koji stepen iznad nule. Jeli smo lubenice, jagode i trešnje, probali njihovo nacinalno osvežavajuće slatko piće i šetali po gradu do krajnje iznemoglosti, a to je inače bila naša odlika sa bilo kojim gradom ili mestom na ovom putovanju. Naravno u Santjagu ima šta da se vidi, ali nekako sve te katedrale i raskošni trgovi nisu u meni izazvali ono što bi trebalo, ili bar ne ono što sam očekivao. Ono što obično uradimo čim dođemo u neko nepoznato mesto je da obiđemo sve njihove pijace. Tanja me je tome naučila i mislim da je apsolutno u pravu jer se u stvari tek na pijacama, gde se okuplja običan narod, može videti pravi duh tog mesta, a ponekad i cele države. Pa je tako svaka pijaca priča za sebe i sa svake pijace ponesem neku unutrašnju sliku. A slika sa glavne pijace u Santjagu su tezge prepune jagoda i trešanja, kao i jedan malo sumniviji deo pijace gde smo se u jednom času našli (odjednom smo primetili da face oko nas nisu više dobronamerne), pa smo brže-bolje odatle i otišli. Dva dana smo se muvali po Santjagu, a onda smo krenuli ka severu, tačnije ka granici sa Bolivijom ili još tačnjije ka San Pedru. Putovali smo u veoma udobnim autobusima, a i sami putevi su im odlični, pa smo relativno odmorni, posle 16 sati puta, stigli u San Pedro. Poznavaoci kažu da se tek posle 3.000 m nadmorske visine mogu osetiti neki eventualni problemi ili takozvana visinska bolest, pa je boravak u ovom malom mestašcetu od 2 dana bio privikavanje na visine, jer se on nalazi na lako podnošljivih 2.800 m. Inače San Pedro je tipično turističko mestašce ili tačnije rečeno svratište mnogih turista pri izlasku iz Čilea i ulasku u Boliviju. Ima jednu glavnu ulicu i par sporednih, a u ulicama se smenjuju jedan do drugog lokali, turističke agencije i prodavnice suvenira. Par menjačnica, prodavnica (piljarnica) i puno guest house-ova, mala crkvica, koju su sazidali Španci 1577., na isto tako malom trgu i puno prašine je sve što se može videti u ovom mestašcetu. Ipak, arheološki nalazi ukazuju da je područje San Pedra bilo centar paleolitske civilizacije koja je zidala kamena utvrđenja na strmim planinama koje su okruživale dolinu. Dva dana koja smo proveli u San Pedru ipak nisu bila pasivna, pa smo prvi dan, preko lokalne turističke agencije, obišli doline smrti i meseca, a drugi dan gejzire. Sam San Pedro pa i pomenute doline smrti i meseca su deo potpuno bezvodnog platoa sačinjenog od slanog zemljišta, peska i okamenjene lave – pustinje Atakame. To je najsuvlja pustinja na svetu i potpuno je neplodna, a kiša ovde ponekad ne pada i po 40 godina. Atakama je stara oko 15 miliona godina, a suva je toliko da su čak i planine koje dosežu 6.885 metara potpuno bez glečera. Zanimljivo je i to da istraživači ovde nisu uspeli da detektuju bilo kakav znak postojanja mikroba, pa je i po tome ova pustinja jedinstvena u svetu. Izlet koji smo imali u dolini smrti i meseca je možda jedino vredno, pa slobodno mogu reći i fascinantno u Čileu, pa samo zbog toga i smatram da ovu zemlju treba čovek posetiti. Pejzaž doline smrti je istovetan pejzažu Marsa tj. slike sa Marsa koje smo dobili sa Vikinga 1 i 2 su apsolutno iste sa slikama ovog predela. Znamo da smo na Zemlji samo zato što ovde ipak može da se diše (ima kiseonika), a i sila teže je veća nego na Marsu  :-) . Poseta ovih dolina je svakako na mene ostavila najjači utisak. Što se tiče gejzera ili ti gejzira (kako kome drago) tu se baš nešto i nisam oduševio. Znam samo da smo se i Tanja i ja smrzli. Stigli smo do njih u cik zore (još je bio mrak), na temperaturu oko 5-60C i nadmorsku visinu preko 4.000m. Ono što jeste zanimljivo je da gejzeri formiraju male bazene sa telesnom temperaturom vode od oko 370C, pa su se neki, malo hrabriji, okupali u istim. Ući u bazen je lako, ali pomisao da iz istog treba i izaći na +5 stepeni mi nekako nije delovalo primamljivo, pa sam od ovog poduhvata odustao. Već sledećeg dana smo krenuli put Bolivije, ali to je već druga priča.

Ovako je sve počelo

Na putu od aerodroma do hostela

Da, da Santiago je u pitanju

Uz put smo naišli na ovo pucanje vodovodne cevi u jednoj zgradi

Ispred zgrade u kojoj smo bili smešteni jorgovan je baš procvetao

Spremamo se za prvi obilazak grada

I evo krenuli smo

Policija na konjima je ovde uobičajena pojava

Tanja je slikala, a ja snimao

Morali smo da predahnemo uz piće sa grupom (Igor i Marija)

Dejana i Nebojša

Voja i Jadranko samo su deo naše male grupe

Vidikovac - Santjago na dlanu

i vozić sa kojim smo se popeli na isti

Traženje dobrog restorana sa dobrom klopom

Dorušak sledećeg jutra u lokalnom restoranu

Tanja je naručila nešto. Ispostavilo se da su to obična jaja na oko.

Njihovo osvežavajuće piće

a jesti lubenicu u februaru je posebna draž

Posle dva dana krenuli smo busem iz Santjaga

Još malo Santjago

i još malo

a onda besprekorni putevi Čilea

pravi kao strela

čak i u brdima

sa ipak tu i tamo ponekom krivinom

tek toliko da se razbije monotonija

Zanimljiv kamen pored puta

a onda kaktus levo, kaktus desno...

Piljarnica pored puta

i beskrajna brda i doline...

U autobusu smo imali i obrok,

jer put ipak traje 16 sati

Jedno od usputnih mesta

Početak Atakame

Veće mesto Kalama, dokle smo išli boljim autobusima

Sem nas autobuse su čekali i lokalci

Čekanje lokalnog autobusa za San Pedro

čekanje i slikanje

Elektrodistribucija

Malo slika iz Atakame

Kažu da je posle ko zna koliko godina, prošle godine jedan dan pala kiša

a ovde je to zaista prava retkost

jer kiša ne pada i po 40 godina

Naš prvi obrok u San Pedru. Lepo ali skupo, kasnije smo našli mnogo jeftinije restorane.

Unutrašnjost crkvice u San Pedru

Mali trg ili ti centar mesta

Crkva spolja

A ovde smo probali njihovo pivo, ali i čaj i bonbone od koke... pa beše veselo

Izlet u dolinu smrti

Fotoaparat to teško može da prenese na pravi način

jer su provalije i usponi neverovatni

Tanja i ja, a iza nas ambis

i kao što rekoh teško to može da se uslika, ali ja sam pokušavao

Spost u kanjon ili dolinu Meseca

Neverovatno iskustvo, bar za mene

Negde sam morao i da pridržavam stene dok Tanja prođe :-)

Smenjivali su se široki i

uski delovi kanjona

Stene su pune soli i u tišini se čuje njihovo krckanje

a onda su putevi postali sve uži i uži

Moralo se i sagnuti, ali to je tek početak

jer smo kasnije

morali i da puzimo

Vetar je odneo Tanji šešir, a Voja je požrtvovano otišao po njega

Turisti pristižu sa svih strana

a imaju šta i da vide

jer ovaj kraj zaista deluje baš nestvarno

kao da si na nekoj drugoj planeti, a ne na majčici Zemlji

A vetar sve vreme vršljao po kosi moje ljubavi

Videli smo i "tri Deve" vajarsko delo prirode

i naravno zalazak sunca koji je ovde "poseban"

Nisam to primetio, ali kažu da ceo krajolik farba u nijanse crvene boje

Za mene je bila posebna samo moja ljubav Tanja

pa sam pokušao da je uhvatim zajedno sa suncem

A dolina ko dolina

uskoro je utonula u mrak

A sledećeg dana nešto sasvim drugačije

Iz kratkih rukava u duksericu i jaknu i opet sam se smrzao

Voda u ovom bazenu je bila topla oko 370C

ali na samom izvoru su se kuvala jaja

A bilo je i momenata kada su neki od gejzera opasno zapretili

Nadmorska visina

i vazdušni pritisak

Trava, zaboravio sam joj ime, koja pušta otrov oko sebe i ne dozvoljava drugom bilju da raste pored nje.

Zaštićeno jezero. Ne sme ni rukom, a kamoli nogom da se dira.

Na povratku u San Pedro smo svratili u neko seoce sa 5 kućica i 10-ak stanovnika

Ovakvih kućica

A tu je naravno bila i mala crkvica na uzvišici

A u seocetu ništa zanimljivo

sem ražnjića od lame

i po kojeg ručno rađenog suvenira

Uz put videsmo još neke ptice

i po kojeg flaminga

A videsmo i malo stado, dal alpaka ili vigunja nisam siguran

I neuzbežni kaktusi koji umeju da budu jako visoki

Sutradan smo već krenuli za Boliviju i stigli na granični prelaz

Jedna barakica-kućica i to je to, prešli smo u Boliviju