Neredi u Čileu

Prelistavam jutros elektronsku štampu i između ostalog vidim i ovu vest http://www.mondo.rs/tg5181/Foto/Neredi_i_u_Cileu.html. Sve što je daleko od nas nekako nas i ne dotiče u nekoj posebnoj meri, sem ako nisu baš neke katastrofe u pitanju, pa tako bi i ova vest verovatno prošla nezapaženo sa moje strane. Ipak, pošto Tanja i ja imamo nemeru da uskoro baš tamo odputujemo, vest me, prirodno, zainteresovala i podstakla na razmišljanje. Nemira je uvek bilo i biće, što zbog različitog temperamenta i količine adrenalina koju posedujemo, što zbog različitih potreba i shvatanja života uopšte. Nemiri su skoro uvek odraz nekog nezadovoljstva i bunta, a ono što ne valja u celoj priči, pored ljudskih žrtava i materijalne štete, je da će nezadovoljni i dalje ostati nezadovoljni i kad se sve završi, a u najboljem slučaju mogu biti zadovoljni samo izvestan period. I opet sve iz početka. Mi ljudi izgleda nikako da shvatimo ili nikako da dostignemo tu visinu svesti, da zaista puno toga u našim životima zavisi isključivo od nas samih tj. od naših misli, akcija, želja... i da je naša sudbina upravo produkt nas samih. Država nam u celoj toj priči može pomoći ili odmoći ali nikad neće biti glavni faktor našeg eventualnog uspeha ili neuspeha (čuvena priča učenika i profesora koji ga "mrzi"). Sa svim svojim potencijalima što otkrivenim, što još uvek neotkrivenim, čovek je zaista čudo prirode i mi smo jedina živa bića koja mogu biti istinski zadovoljni i spokojni i isto tako istinski nezadovoljni i nespokojni. Kako stvari stoje, nekome je već rođenjem dat mir i spokoj, a neko treba veliki put da prevali dok do istog ne dođe.

Mesec dana posle

Danas stvarno imamo povod da nešto napišemo na našem blogu. Na današnji dan pre mesec dana prodali smo prvi predmet na Limundu http://www.limundo.com/kupovina/Odeca-i-Obuca/Zenska-odeca/Suknje/veoma-interesantna-zenska-suknja-/3064491. Iz ove pozicije "starih" Limundovaca svodimo račune iz proteklog meseca. Zarada je prešla sva očekivanja 58.528 din. Nismo se nadali, ali ne možemo da ne priznamo da nam to daje još veći podstreh. I ako ponekad u šali kažem Tanji da ću morati na posao da odnesem par stvari, kako bi imao šta da obučem, nemam zaista utisak da se garderoba u ormanu drastično smanjila. Većinom smo prodali knjige koje smo već pročitali, garderobu koju više nismo nosili i gomilu za nas nepotrebnih sitnica koje su bile u kući. Fantastično je i veoma nas raduju pozitivne povratne informacije ljudi koji su te stvari od nas odkupili. Prijatno je čuti njihovo zadovoljstvo, a uz put i pomaže da se lakše odvojimo od stvari sa kojima smo na neki način bili emotivno vezani ili nam se to bar tako činilo. Neverovatno je i saznanje, da kad nešto što je stajalo u tvojoj kući, pronađe novog domaćina, automatski postaje deo prošlosti, a ostaje prisutna radost da nešto što si ti nekad voleo sad voli neko drugi. Toliko o emocijama... Naša ideja nas je naterala da napravimo i veliko spremanje u vikendici, tako da iako se stvari prodaju neverovatnom brzinom, kuća počinje sve više i više da nam liči na pravo skladište. Za to su u velikoj meri zaslužni i naši prijatelji koji nam stalno dovlače za njih nepotrebne stvarčice imajući potrebu da nas na taj način podrže. Dok ovo pišemo moramo posebno da se zahvalimo i izvršnom direktoru Olgi iz Limundo tima na podršci koju nam je dala poklonivši nam 20 knjika za prodaju. Lepo je i to što nam se sada Peru čini bliži nego ikada, jer ako nastavimo sa ovakvim tempom možemo da rezervišemo već termin za februarsku turu.

Mek Laud Ganj u slikama

Mek Laud Ganj nas je odmah očarao svojim spokojem i raznolikošću. Mali gradić na severu Indije koji se nalazi na 2000m nadmorske visine, sedište sadašnjeg Dalaj Lame, koga smo usput budi rečeno čekali 4 sata da bi ga videli i na kraju saznali da je u poseti Americi. To je i mestašce gde smo od dolaska u Indiju, a prošlo je već 3-4 dana, pojeli kompletan obrok. Oduševljeno smo posmatrali mnoštvo budističkih monaha koji švrljaju po gradu, pričajući mobilnim telefonima u potrazi za mestom u malobrojnim intenet kafeima. Reči su reči, ali slike mnogo bolje opisuju i dočaravaju taj neobičan ambijent. Upravo s toga evo moje priče o Mek Laud Ganj-u kroz slike:

Oni su ovde ugrožena vrsta

Lokalna mesara

Ulična pijaca

Kanalizacija

Jedna od glavnih ulica

Mek Laud Ganj - centar

svuda raste

"Korov"

Zlatni hram u Amritsaru

Majstor za telekomunikacije

Budući Buda i sadašnji Bura

Mali monasi

Veliki monasi

Hot chicken sa prilozima

Pranje posuđa ispred fast food-a

Bezopasne su, samo pazi da te ne ukaka

Ovdašnja emancipacija žena

Vojska - Paradna uniforma

Drvo u ili na kući

Struja i telekomunikacije

Vodovod

Upoznavanje sa Limundo porodicom

Dragan je otvorio nalog, stvari mogu da se postavljaju. Prvo čega sam se setila je naš garderobni orman. Leto je a ja imam toliko letnje garderobe (sa svakog putovanja do sada smo nešto donosili). Puno stvari sam dobila  i iz inostranstva (znate kako je kad imate rođake tamo koji vas obožavaju). Znam da su to skupe stvari. Rešila sam da sve što nisam oblačila mesec dana ide na prodaju. Joj koliko tu svega ima. Prelepa Zara bluzica, tri letnje haljinice koje sam slatko nosila prošle godine, čak sam pronašla i suknju sa etiketom. Super, sve to, a i još neke sitnice idu na Limundo. Pripreme idu sporo, fotografije su loše, ne znam kako da opišem ponudjenu stvar. U pravom momentu stiže i podrška od jedne predivne limundovke. Objasnila mi je kako da slikam, šta da naglasim u opisu itd. I ovom prilikom joj se izuzetno zahvaljujem. Naravno da ukoliko ovo bude čitala, može da nam se predstavi. Ja to neću uraditi iz razloga  što mislim da nije u redu da narušavam nečiju anonimnost. Polako mi se otvara slika velike porodice limundovca. I naravno kao i u svakoj zajednici ima svega: usamljenih ljudi, koji kupovinom nekih sitnica traže kontakt, osoba koji žele da poprave svoj kućni budžet, pravih trgovaca i naravno kolekcionara. Dakle trgovina je krenula, nespretno, ali želja da se uspe u tome naterala me je da pročitam sve forume i da već u prvom trenutku  postavim pravila. A pošto mislim da pozitivno privlaci pozitivno, evo sada iz ove perspektive mogu da kažem da sam imala sreće i nailazila na stvarno divne kontakte i da jos nisam imala ni jedno negativno iskustvo. Nadam se tome i ubuduće. E da juče smo prodali šorc koji  je Dragan nosio kad smo bili u Meksiku i Kubi (Slika u tekstu "Da se upoznamo" http://sa-limundom-u-peru.blogspot.com/2011/07/da-se-upoznamo.html). Još uvek se ne osećam baš najbolje kada prodam nešto iz kuće. Ali čim ta stvar ili predmet odu novom vlasniku, uviđam, da mi to ama baš - uopšte nije trebalo i da je eto samo tako stajalo u nekoj fioci ili ormanu gurnuto u drugi red na  gornjoj polici. A želja da odemo na put mi ipak daje podršku da to odradim bez većih emocionalnih trauma :)))).

Tatjana Zlatković