Adrenalin

Još kao mali sam primetio da me veoma privlači sve što je pomalo opasno, ali ipak dovoljno sigurno bar što se života tiče. Prva vožnja ringišpilom (u to vreme, 60 i neke je samo to i bilo na našim prostorima) me je ostavila bez daha i verovatno od tog događaja i kreće moja ljubav ka svim tim vrteškama a kasnije i padalicama. Sa zavišću sam gledao na TV-u američke zabavne parkove sa svim tim spravama i zamišljao sebe u njima, a onda je to polako počelo i kod nas da se pojavljuje. Prvo novogodišnji vašar sa zabavnom halom, koji me je sasvim očarao sa svojim sadržajem i u prvom susretu sasvim ispraznio ne baš debeo novčanik, a ispraznio bi ga i da je 5 puta bio deblji. Predpostavljam da privlačnost ka tim toboganima potiče od toga što sam po prirodi osoba koja kontroliše svoje emocije, a da su sve te spravice bile način da probijem prirodnu blokadu i u velikoj meri osetim oduševljenje, strah, adrenalin... sve ono što u normalnim uslovima osećam u veoma malom količinama. Ali, ajde da malo pojasnim. Povod za ovaj tekst je opet bio jedan članak koji sam pre neki dan pročitao http://www.b92.net/putovanja/ostalo.php?&nav_id=538394. Između ostalog tu se pominje i Pattaya Tower i mesto odakle smo se Tanja i ja spuštali kad smo 2007. bili na Tajlandu, našem prvom većem putovanju. Kada malo vratim film unazad, čini mi se da sam tu prvi put shvatio moju istinsku potrebu za tim malo ekstremnim stvarima. Tanja je brzo uvidela tu moju "nastranost", te mi je za moj 50-i rođendan spremila specijalno iznenađenje - skok padobranom sa 2.000 metara. Sa idejom me je upoznala na sam rođendan kada je iznela rođendansku tortu.

Kao što vidite na slikama, to je bio tandem skok sa instruktorom jer pre toga nikad nisam skakao iz aviona ni sa ni bez padobrana iz prostog razloga, jer nisam ni znao da tako nešto može da se organizuje. Ovo bez padobrana nisam slučajno napisao jer sam takođe skoro gledao na nekom snimku da i to postoji. Tip skoči bez padobrana, neko vreme pada tako bez ičega, a onda ga njegovi prijatelji (koji su za svaki slučaj sa padobranom) hvataju i u padu vezuju za sebe. Procentualno su navodno veoma male šanse da ga iskusni padobranci ne uhvate, ali treba imati petlju za to. Što se tiče ovog Pattaya Tower-a Tanja je jedva pristala uopšte da se popnemo na isti, a kamoli za spust sa njega, ali pošto sam je vešto razoružao poskakujući obrvama gore dole, skupila je svu svoju smelost i hrabro sa mnom zakoračila u prazno. Ideja je bila da sva nova iskustva proživljavamo zajedno, ali sasvim je sigurno da je ona ovde izvukla "deblji kraj" u smislu pretrpljenog straha jer je to isključivo uradila zbog mene. Sve je lepo kad se lepo završi, pa je posle Tanja sa oduševljenjem pričala svojim prijateljicama, koje su je sa poluotvorenim ustima i razrogačenim očima slušali, o našem doživljaju iz Pataje. Onaj ko nikad nije probao može samo da zamišlja zbog slike ili filma koji gleda, kako je to. Ipak doživeti i zamišljati su dve sasvim različite stvari. Uostalom složićete se da gledanje neke putopisne emisije i pravo putovanje po toj zemlji, nisu iste stvari, kao ni gledanje nekog erotskog filma i pravog vođenja ljubavi :-) . Za kraj evo malo slika sa našeg putovanja po Tajlandu.

Nego, PS.
Gledam sve ove tornjeve sa gore pomenutog sajta, a brci mi se smeše. Ma čini mi se kao da me onako molećivo zovu, pa kako im odoleti?

Depozit

Danas 03.09.2011. smo uplatili depozit za naše putovanje, čisto da se na neki način, koliko je do nas, osiguramo za februarsku turu. Vredno smo radili (više Tanja nego ja) na Limundu i pošto smo se još jednom preračunali shvatili smo da ćemo do kraja godine (a možda i pre) imati potrebnu sumu za ceo put. Posle Tajlanda, Egipta, Meksika, Kube, Latvije, nekih evropskih gradova i Indije došao je red i na Peru, Boliviju i Čile. Posle toga, ako Bog da i zdravlje nas posluži, u planu nam je Kina, neki delovi Afrike, možda Australija i verovatno još neke za nas interesantne destinacije. Iako smo već dosta proputovali kroz Srbiju i Evropu to nekako ostavljamo za kraj kad možda nećemo baš biti u top formi za neka zahtevnija putovanja. Računamo to je blizu pa možemo da skoknemo kad god hoćemo. Nego da se vratim na naš Limundo i Peru. Za divno čudo iako već skoro dva meseca non stop postavljamo stvari na aukcije i prodajemo ih, u stanu je i dalje poprilično haotično od stvari koje stalno nekako izviru i pojavljuju se. Neke mi sami pronalazimo u nekim budžacima i fijokama, neke nam donose prijateli i rođaci a neke donosimo sa placa na Trešnji. Sve u svemu utisak je da stvari za prodaju imamo više sada nego na samom početku naše internet trgovine. O knjigama da i ne pričam i da nismo zimus dva puna kofera malte ne poklonili jednom prodavcu knjiga imali bi ih još i više. Takođe, smo prošle jeseni u euforiji čišćenja stana poklonili gomilu stvari sa kojima smo takođe lepo mogli da prođemo na Limundu. Javlja se, po svemu sudeći paradoks prodatih i još uvek neprodatih stvari. Ni sam ne znam kako je to moguće, ali izgleda da mi ipak nismo jedna obična porodica, kako smo to negde na početku rekli, već jedna čudna porodica, bar što se tiče tih čudnih predmeta koji su nam se vukli po stanu ni sami ne znajuči za njih. A za kraj evo i dokaza, nekih slika iz našeg stana i predmeta koji se tu nalaze i strpljivo čekaju na svoj red. Uz put budi rečeno Tanja je našla način kako da se uveri da li joj neka stvar zaista treba ili na neki način nedostaje ili ne. Kada se odluči za neki predmet koji hoće da postavi na aukciju, prvo ga skloni u jednu posebnu fioku ili negde sakrije (ako je veća stvar u pitanju) i ako joj u narednih 5-6 dana ta stvar na bilo koji način ne zafali onda je uzima i stavlja na aukciju. U suprotnom je vraća na svoje mesto. I još jedan neverovatan podatak, neki naši prijatelji i komšije su se već prijavili kod Tanje za obuku trgovine na Limundu, jer do današnjeg dana smo prodali 228 predmeta!