Neredi u Čileu

Prelistavam jutros elektronsku štampu i između ostalog vidim i ovu vest http://www.mondo.rs/tg5181/Foto/Neredi_i_u_Cileu.html. Sve što je daleko od nas nekako nas i ne dotiče u nekoj posebnoj meri, sem ako nisu baš neke katastrofe u pitanju, pa tako bi i ova vest verovatno prošla nezapaženo sa moje strane. Ipak, pošto Tanja i ja imamo nemeru da uskoro baš tamo odputujemo, vest me, prirodno, zainteresovala i podstakla na razmišljanje. Nemira je uvek bilo i biće, što zbog različitog temperamenta i količine adrenalina koju posedujemo, što zbog različitih potreba i shvatanja života uopšte. Nemiri su skoro uvek odraz nekog nezadovoljstva i bunta, a ono što ne valja u celoj priči, pored ljudskih žrtava i materijalne štete, je da će nezadovoljni i dalje ostati nezadovoljni i kad se sve završi, a u najboljem slučaju mogu biti zadovoljni samo izvestan period. I opet sve iz početka. Mi ljudi izgleda nikako da shvatimo ili nikako da dostignemo tu visinu svesti, da zaista puno toga u našim životima zavisi isključivo od nas samih tj. od naših misli, akcija, želja... i da je naša sudbina upravo produkt nas samih. Država nam u celoj toj priči može pomoći ili odmoći ali nikad neće biti glavni faktor našeg eventualnog uspeha ili neuspeha (čuvena priča učenika i profesora koji ga "mrzi"). Sa svim svojim potencijalima što otkrivenim, što još uvek neotkrivenim, čovek je zaista čudo prirode i mi smo jedina živa bića koja mogu biti istinski zadovoljni i spokojni i isto tako istinski nezadovoljni i nespokojni. Kako stvari stoje, nekome je već rođenjem dat mir i spokoj, a neko treba veliki put da prevali dok do istog ne dođe.